The Intouchables

The-Intouchables-French-Movie-Poster

The Intouchables je film koji sam dosta dugo držala na spisku preporuka, i čije sam gledanje konstantno odlagala. Iako sam znala da je jedan od najuspešnijih Francuskih filmova svih vremena, da je bio pravi hit na blagajnama i uglavnom pobrao dobre kritike, nešto u samoj priči me je sprečavalo da se posvetim filmu. Pošto sam, napokon, pogledala The Intouchables shvatila sam i šta me je toliko dugo odvraćalo od gledanja istog.

Postoje te neke filmske formule, jednačine, kojima reditelji i scenaristi pribegavaju kako bi gledaoca kupili i na istog ostavili efekat. Problem kod filmskih formula je taj što iste vrlo često mogu predstavljati zamku; zamku klišea i patosa koji od filma u najbolju ruku mogu napraviti osrednje ostvarenje. Ne kažem da je The Intouchables osrednji film. Ne kažem ni da je u pitanju remek delo. Ali, korišćene formule su veoma vidljive i vrlo prisutne. Naravno, rešenje za takav problem uvek postoji i ono se ogleda u vrhunskoj interpretaciji. Izvanredna gluma nadmašila je banalizaciju kojom se pristupilo temi, odnosno temama, koje je ovaj film obradio.

The Intouchables govori o sudaru dva sveta. Film je priča o prevazilaženju rasnih, klasnih i obrazovnih razlika. Priča o rađanju jednog neobičnog prijateljstva. O prevazilaženju životnih prepreka, pobedi nad sopstvenim limitima i pronalaženju zadovoljstva i onih malih srećnih trenutaka čak i onda kada se čini da isti nisu mogući.

Philippe (Francois Cluzet) je bogati francuski aristokrata koji je usled nesreće doživljene tokom paraglajdinga ostao paralizovan od vrata na dole. Osuđen na doživotnu robiju bez mogućnosti pokreta i samostalnosti, zatvoren u svojoj raskošnoj vili u Parizu gde dane prekraćuje slušajući klasiku i okružen umetničkim delima, Philippe je u potrazi za negovateljem. Problematični Senegalac Dris (Omar Sy), tek izašao na uslovnu slobodu nakon osude zbog pljačke, prijavljuje se za radno mesto negovatelja sa iskljućivom željom da bude odbijen ne bi li bio u prilici da dobije pomoć za nezaposlene. Philippe intervjuiše jednog za drugim veoma dosadne kandidate koji su aplicirali za ovu poziciju, i usled njegovih reakcija gledalac shvata da njemu nije potreban samo negovatelj već i neko ko će duhom obojiti svakodnevnicu nesretnog čoveka. Uprkos protivljenju osoblja i onih koji se staraju o Filippovim poslovima, on odlučuje da angažuje Drisa, čija je dečija jednostavnost i duhovitost (u kontrastu sa veoma grubom spoljašnjosti) te nedostatak filtera i društveno prihvatljive empatije, osvežavajuća novina u inače veoma ustaljenom životu kvadriplegičara.

Od tog trenutka film prati razvoj odnosa između ova dva veoma dopadljiva lika, uz prevazilaženje i prihvatanje razlika među njima, dok jedan i drugi o životu uče sve ono što ranije nisu znali. Drisova jednostavnost i oduševljenje sitnicima koje život čine vode ga u njegovom uverenju da će i Philippova ograničena egzistencija sasvim sigurno doživeti poboljšanje ukoliko isti pobegne ne od okova paralize već onih nametnutih snobovskim životom koji vodi. Cilj je da Philippe pokuša doživet slobodu sa kojom svakodnevnici pristupa Dris. I tu, krajnje banalno, kvalitet njihovih života raste kroz seriju klišeiziranih scena, poput one u kojoj uštogljeni aristokrata prvi put kuša čari marihuane i doživljava potpuno prosvetljenje.

Međutim, The Intouchables nosi sa sobom snažnu, istinitu poruku. Dobar negovatelj nije onaj koji kupa, hrani, šeta i pruža kakvu takvu medicinsku negu. Kvadriplegičari, poput Philippa, suočeni su sa strašnom stvarnošću kakvu je veoma tešo prihvatiti; sve ono što su nekada uzimali zdravo za gotovo oduzeto im je. Negovatelj ne može vratiti sposobnost pokreta, ali može pružiti nešto veoma vredno: može biti saputnik, prijatelj, partner. I to je upravo ono što Dris postaje Philippu. Prijatelj.

Uspeh filma, nezavisno od nespretne primene formula, proizilazi iz snage i neizmernog talenta glumačke ekipe. Francois Cluzet je majstorski savlado izazov glumljenja kvadriplegičara. Tokom celog filma njegovo jedino oružje jesu glas i mimike njegovog lica, jedini glumački rekviziti kojima raspolaže. I tu se ogleda veličina glumca, koji pribegava osnovama zanata kako bi verno preneo svaku emociju. Omar Sy je neko koga zavolite od prvog momenta kada se pojavi na platnu. Njegov lik je prijateljski i veseo, detinje oduševljen, iskren, ljudski. Ova dva glumca generišu izuzetno dopadljive likove, likove koje će vas oduševiti i za koje ćete konstantno navijati.

Bez obzira na zamke u koje su scenaristi i reditelj upali praveći ovaj film, The Intouchables jeste dopadljivo i na momente veoma emotivno iskustvo. Film nosi određenu ritmičnost, prevashodno diktiranu tempom likova, koja će vam svakako držati pažnju. Likove ćete zavoleti, i sve ono što njih čini sretnima činiće i vas. Niz duhovitih scena će vas nasmejati i razgaliti. A kraj, iako priznajem krajnje pojednostavljen i pravljen sa jasnim ciljem izazivanja određene emocije, mogućno će vam iskamčiti i koju suzu. Meni, priznajem, jeste.

Čovek koji je voleo film

roger ebert quote

Roger Ebert je bio filmski kritičar. Roger Ebert je bio moj omiljeni filmski kritičar. Roger Ebert je bio najveći filmski kritičar svih vremena! Roger Ebert je bio mnogo više od toga.

Prvi dobitnik Pulitzerove nagrade iz oblasti kritičkog novinarstva 1975 (dobijene upravo za filmsku kritiku koju je objavljivao u Chicago Sun Timesu, kojem je ostao veran do poslednjeg dana), Roger Ebert je bio čovek koji je svojim pristupom filmu oblikovao umove gledalaca. Izbacujući ponekad čak i devet kritika dnevno, Ebert je ne samo upućivao gledaoca u to koji film treba gledati, već ga je učio i kako ga treba gledati i kako razmišljati o onome što se gleda.Veći deo svog života je proveo u mračnim filmskim salama, sa entuzijazmom upijajući slike i reči koje su dolazile sa velikog ekrana. Snagom i duhom svog stava, od filmske kritike je napravio snažnu granu Amerčke kulture. Njegova kritika je film mogla da uzdigne do neslućenih visina ili da ga potone u zaborav. Bio je čovek koji je svoj život posvetio tome da film učini razumljivim za gledaoce.

Ebertova kritika je bila dovitljiva, ponekad sarkastična, na momente uvrnuta ali duhovita, a kada je to potrebno i krajnje dirljiva. Kada mu se film ne bi svideo bio je vispreno iskren („Ako kažem da George Lucas ne ume da napiše ljubavnu scenu ostao bih nedorečen. Kupovne čestitke umeju da iskažu više strasti.“). Kada bi voleo film, kritiku je pisao ponesen jedinstvenom moći ostvarenja koje može da nas odvede na neka magična i nepoznata mesta daleko od stvarnosti.

Ebert je bio kritičar sa dušom pesnika. Ali njegova kritika nikada nije bila pretenciozna. On je pisao za običnog čoveka, čoveka sa svakodnevnim problemima, čoveka od krvi i mesa. Nije se razmahivao stručnim izrazima niti kvaziintelektualnom retorikom, zbog čega su ga kritičari savremenici prezirali. Pri pisanju se služio emocijom i to je upravo ono čime je svaka njegova recenzija odisala („Možda će vam vaš intelekt delovati zbunjeno, ali vas vaše emocije nikada neće slagati.“). Ebert je bio čovek koji je, jednostavno, voleo filmove. Upitan prilikom jednog intervjua da li ga filmska teorija imalo zanima, odgovorio je da ne, da ga film intrigira kao iskustvo, a ne kao fenomen.

Poslednjih desetak godina Ebert je vodio bitku sa rakom štitne žlezde. Usled komplikacija u operativnom postupku izgubio je deo vilice, i sposobnost govora. Nije više mogao da jede niti pije, i godinama se hranio putem cevčica. I dok se njegovo telo raspadalo njegov um je nastavio da raste.Iako zvučno zauvek ućutkan, Ebertov glas je postajao sve snažniji. Njegovo pero je i dalje bilo vispreno, britko i emotivno. Postao je sveopšte prisutan na društvenim mrežama, gde je širio svoje ubeđenje mladim naraštajima da i oni mogu suditi o filmu, i da se njihovo mišljenje računa. U intervjuu datom magazinu Esquire 2010 godine, rekao je: „Kada pišem, moji problemi postaju nevidljivi, i ja sam ista osoba kakva sam pre bio. Sve je kako treba, i ja sam upravo onaj koji treba da budem.“

Ranije ove sedmice, Ebert je na svom blogu i twitter nalogu objavio da će manje pisati, usled zdravstvenih komplikacija: „Tako da, kada budem imao loše dane, mogućno ću pisati o ranjivosti koja prati bolest. U dobrim danima, mogućno ću ekstatično govoriti o filmu koji je toliko dobar da me prenosi na mesta daleko i zvan bolesti.“

Roger Ebert je juče preminuo. Preminuo je čovek koji je zauvek zadužio film i generacije filmskih stvaralaca i aktera. Čovek koji je za Američki film, a naročito za Indie produkciju, učinio verovatno više od bilo koga.

Danas je ovaj blog u žalosti. Eberta sam godinama čitala i sa njegovim se stavovima slagala. Ebert je bio uzor za stvaranje ovog bloga, mentor i savetnik. Svet filma je ostao bez iskrenog saveznika, velikog ljubitelja i vrhunskog ambasadora. A ja ne mogu da se otmem utisku da sam izgubila bliskog zaverenika i učitelja umetnosti gledanja i razumevanja filma.

Ovim tekstom mu odajem poštu, zahvalna što me je godinama inspirisao, iznova oduševljavao i potvrđivao meni i hiljadama drugih da u svojim stavovima nismo usamljeni i da je ljubav prema filmu legitimna poput bilo koje druge.

Zbogom Eberte. Počivaj u miru. Zaslužio si.

roger_ebert2

The perks of being a wallflower

the-perks-of-being-a-wallflower01

Uvek sam volela „coming of age“ filmove, filmove o odrastanju. Primećujem da što sam starija sve ih više volim. Pre nešto više od godinu dana kada sam čula da je The perks of being a wallflower u postprodukciji, odlučila sam da pročitam roman po kojem je rađen. Pisac romana Stephen Chobsky imao je tu retku privilegiju da sam režira film rađen prema sopstvenom romanu. Znala sam tada da, ako je knjiga dobra, film neće biti ništa manje od toga. Moja lična biblija, knjiga kojoj se na svakih nekoliko godina vraćam jeste „Lovac u žitu“ – američki klasik i obavezna lektira svakog adolescenta, ali i nas koji to odavno više nismo. Za roman „The perks of being a wallflower“ sam u kritikama pročitala da je knjiga koja treba da zauzme počasno mesto pored „Lovca“ u svakoj privatnoj biblioteci. Slažem se sa tim.

Sinoć sam nakon dugog iščekivanja pogledala The perks of being a wallflower. Sinoć sam pogledala divan film.

Film je smešten u rane devedesete i prati tinejdžera Charlieja (Logan Lorman) koji priču započinje serijom pisama „Prijatelju“. Prvi je dan srednje škole i Charlie u istu polazi bojažljivo i bez imalo samopouzdanja. Univerzalna boljka srednjoškolskih prvaka u Americi ga prati tog dana: za koji sto u trpezariji da sedne? Starija sestra je maturant i ne želi da sedi sa njim. Nekadašnja drugarica iz osnovne škole mu se ni ne javlja jer ga je u međuvremenu prerasla, a fudbaler koji je nekada igrao sa Charliejevim starijim bratom ga ni ne prepoznaje. Charlie je sam i u sebi odbrojava dane koji su mu ostali do kraja srednje škole.

Međutim, sreća se osmehuje Charlieju u vidu dvoje pomalo neubičajenih maturanata, koji ga prihvataju bez pitanja i pogovora; Sam (Ema Watson) i Patrick (Ezra Miller). Svi mi koji smo voleli Hermionu Granger u Harry Potter filmovima bićemo automatski privučeni likom koji igra u ovom . Ovo je na neki način film o odrastanju za Emu Watson koja polako ostavlja iza sebe godine posvećene Harry Potteru i u ovom filmu igra potpuno drugačiji lik. Sam je prijateljski nastrojena i ljupka, a smisao sopstvenog postojanja, čini se, traži u dobroj muzici i pogrešnim sentimentalnim izborima. Patrick je društven, duhovit, smeo i gay. Ovu rolu je sjajno izneo fenomenalni Ezra Miller, čija me je prethodna uloga poremećenog tinejdžera u filmu „We need to talk about Kevin“ ostavila bez daha. I ovde je Miller ekscentričan, ali na privlačan i mio način. Charlie je nadomak toga da prevaziđe duboku depresiju u kojoj živi već izvesno vreme. Druženje sa ovo dvoje prilagođeno neprilagođenih maturanata (kao i zaljubljenost koju oseća prema Sam ) čini se da ubrzavaju taj proces.

Charlie ubrzo biva uvučen u neobičnu družinu Wallflowers-a. Preko Patricka i Sam on upoznaje kvazi pankerku i novokomponovanu budistkinju Mary Elizabeth (Mae Whitman) i dežurnog distributera ilegalnih ali tinejdžerima uvek privlačnih supstanci Boba (Adam Hagenbuch). Vikendima ova neobična ali nadasve zanimljiva družina postavlja ponoćni kontroverzni „Rocky Horror Picture Show“, u kojem će se, igrajući ključnu ulogu, jednom prilikom naći i sam Charlie.

Ova družina je neobična, umetnički opredeljena, drugačija i nekomformistička. Njihovo prisustvo, uticaj i energija spasiće Charlieja sopstvene nesigurnosti i gurnuti ga u pravom smeru pri prevazilaženju depresije potaknute samoubistvom najboljeg druga, ali i događajima iz prošlosti duboko zakopanim unutar njega samog. Tokom prve godine srednje škole Charlie će naučiti nešto malo, tek toliko, o sexu, drogama i alkoholu, ali mnogo o prijateljstvu.

Ali, i bitno je da to napomenem, koliko god se novi Charliejevi drugari osećali udobno u svojoj neudobnosti, svako od njih nosi sopstveni teret sa kojim se svakodnevno bori.

Muzika igra snažnu ulogu u ovom filmu. Kasete se konstantno presnimavaju i dele međusobno, što me neminovno podsetilo na moje tinejdžerske dane kada smo i mi činili isto, kada Youtuba nije bilo i nisi mogao linkom da podeliš pesmu sa nekim. Potraga za dobrom muzikom je snažan motiv za likove ovog filma, i ono što na kraju uvezuje svaku dragu uspomenu. Momenat u kojem Sam oslobađa sebe uz Bowievu „Heroes“ je sjajan i potresan.

U poslednjem pismu „Prijatelju“, na kraju filma, Charlie kaže:

„Postoje ljudi koji zaborave kako je to bilo imati šesnaest godina, čim napune sedamnaestu. I koji znaju da će sve ovo biti samo priče jednog dana, a naše slike će postati stare fotografije, i svi ćemo biti nečije mame i tate. Ali sada, ovi trenuci nisu priče. Ovo se dešava. Ovaj jedan trenutak kada znaš da nisi samo jedna tužna priča, već da si živ. I onda ustaneš i vidiš svetla na zgradama, i sve ono zbog čega si zapitan dok slušaš baš tu pesmu sa ljudima koje voliš najviše na svetu. I u ovom trenutku, kunem se, mi smo beskonačni.“

Svima onima koji nisu zaboravili kako je to bilo imati šesnaest godina, ili onima koji poput mene vole ponekad (sa setom, istina) da se sete godina koje se žive samo jednom, toplo preporučujem da pogledaju The perks of being a wallflower. Znam da se nećete pokajati.

Argo

argo223202445012

Pre petnaest godina Ben Affleck se popeo na binu Kodak Teatra u Los Anđelesu sa svojim prijateljem Mat Damon-om i uzeo Oskara za originalni scenario sjajnog filma „Dobri Will Hunting“. Obojica su tada već označeni kao zvezde u usponu. Petnaest godina posle Damon je ostao zvezda bez mrlje, stabilan i neko ko je uvek birao dobre uloge u dobrim filmovima. Affleck nije bio te sreće. Nakon niza dobrih odluka došle su loše emotivne i profesionalne. Postao je češće meta tabloida nego predmet dobrih filmskih kritika. A jedan od najgorih filmova ikada snimanih, „Gigli“, pretio je da zauvek uništi njegovu karijeru. Petnaest godina posle Affleck se emotivno sredio, odlučio da stane iza objektiva i, 24 februara ove godine popeo se na binu istog teatra gde je pokupio svog prvog Oskara, i odneo nagradu za najbolji film godine. Te večeri je Affleck mogao celom svetu da odgovori frazom koja je i obeležila ovaj sjajni film: „Argo fuck yourselves!“.

Argo je ekranizacija stvarne operacije Agenta CIA-e koja se odigrala 1979. godine u Iranu za vreme talačke krize. Zadatak je bio izbavljenje Američkih državljanja, zaposlenih u ambasadi u Iranu, skrivenih u Kanadskoj ambasadi. Postojanje ovih šest Amerikanaca moralo je ostati tajna kako Kanada ne bi izgubila svoj diplomatski status.

Agent CIA Toni Mendez (Ben Affleck), holivudski producent Lester Siegel (Alan Arkin) i šminker John Chambers (briljantni John Goodman) smišljaju sumanuti plan. Chambers i Siegel će otkupiti scenario, zakupiti reklamne prostore, i izmisliti naučnofantastični triler pod nazivom „Argo“. Mendez će, potom, sam otputovati u Teheran, predstaviti se kao lokacijski skaut, obučiti Amerikance koje treba da izvuče iz Irana u roku od nekoliko dana da se vladaju kao holivudski filmski radnici i bezbedno ih dovesti natrag u Ameriku. Zvanična priča Iranskim vlastima će biti potraga za lokacijama sličnim onima korišćenim pri snimanju „Ratova Zvezda“.

Kao što sam već napomenula, ovaj sumanuti poduhvat se zaista i dogodio. Operacija je osamnaest godina bila skrivena pod velom državne tajne. Pravi-lažni Argo, naravno, nikada nije snimljen.

Ben Affleck potpisuje režiju Arga – pravog filma o lažnom filmu – film koji u svakom trenutku drži pažnju i koji sadrži iznenađujuće duhovite momente. Taj takozvani „comic relief“ dolazi kroz uloge fantastičnog Arkina i meni uvek fenomenalnog Goodmana, dok sa bezbedne distance u svojim lažnim producentskim kancelarijama iščekuju rasplet drame koja se odigrava u neprijateljskom Iranu.

Affleckova režija je briljantna dok, pažnjom dobrog koreografa, diriguje korak po korak rizičnu misiju izbavljenja lažnih filmskih radnika iz Irana. Uzbuđenje i kidanje živaca nikako ne nedostaju. Zanatski, „Argo“ je neobičan film. Lako je napraviti dobar triler uz gomilu pucnjave i jurnjave kolima. Teško je izvesti triler finim tuniranjem tajminga i čiste priče bez dodatnih efekata. A to je Afflecku pošlo za rukom.

U žestokoj konkurenciji odličnih filmova koji su bili na nagradnom spisku ove godine, Argo je bio među najboljima. Možda ne najbolji, ali svakako izvanredan. A Ben Affleck se sjajnom režijom koja nadmašuje njegove glumačke sposobnosti vratio na scenu na grandiozan način.

Amour

amour cover

Kao većina nas, i ja sam ljubav prema filmu počela da razvijam uz američku kinematografiju. I naravno domaća ostvarenja. Jedan period života koji sam provela negde daleko uputio me je i u latinoamerički film. A onda, iako ne zvuči baš logično, preko latinoameričkog filma spoznala sam i evropska ostvarenja. Krenulo se od Almodovara, pa unatraške. Fakat je da evropski film vrlo često teži da bude pretenciozan, uman do granica apsurda i veoma težak. Ali takođe stoji da ako je cilj gledaoca da malo odmori mozak od 3D tehnologija (lično imam veliki problem sa filmovima rađenim u 3D tehnologiji, o čemu planiram uskoro i da pišem) i akcionih budalaština u kombinaciji sa limunada romantičnim komedijama – evropski film pruža osveženje i predah.

U skladu sa gore napisanim, danas imam za vas samo jednu reč: Amour!

Nije ovo film za svakoga. Nije ovo film koji će svima ukrasti srce. Naročito ne mlađoj generaciji. Većina vas će se pitati: Zašto sada, mladi, puni optimizma i elana da gledamo film koji govori o degradaciji čoveka, o propadanju tela i retrogradnom hodu života? U ostatku ovog teksta pokušaću što jasnije da odgovorim na to pitanje i da vas nagovorim da Amour svakako pogledate.

Uvodna scena filma. Vatrogasci provaljuju u elegantni, građanski stan u Parizu. Nijedna reč se ne progovara, tek namrštena lica i ruke preko nosa upućuju gledaoca u moguću neprijatnu situaciju koju ćemo u tom stanu zateći. Kraj filma nam je već u prvim minutima jasan. A onda priča kreće da se odvija, unazad.

Klavirski koncert i pozorišna sala. Ne vidimo scenu niti izvođača. Vidimo samo publiku i slušamo strastvenu muziku. A u tom moru lica koja sa zadovoljstvom prate nastup nama nevidljivog pijaniste izdvajaju se dva naročita. Šta ih izdvaja? Da li naročito izrežiran kadar koji treba da nas uputi u to da baš njih treba da gledamo? Ne. Pre bih rekla da sigurnost, unutrašnji mir i povezanost jesu ono što nas upućuje na ova dva lika. Anne i Georges, bračni par. Oboje imaju po osamdeset i koju godinu. Uskoro saznajemo da su oboje profesori muzike u penziji, a da je koncert kojem prisustvuju upravo i koncert jednog njenog pulena.

Kraća vožnja autobusom sa koncerta. Ne čujemo o čemu ova dva lika razgovaraju. Ali su poznatost, simbioza, dosluh ova dva životna saputnika i više nego opipljivi. Po dolasku u njiihov donekle staromodan ali prostran, udoban građanski stan, Georges upućuje Anne kompliment. Prirodno, podrazumevajuće govori joj da je lepa. Jer ona je njemu i dalje lepa, iako su godine itekako ostavile traga.

Nedugo potom scena za doručkom. Ustaljen doručak bračnog para koji predugo deli obroke. Tokom nekog nebitnog razgovora Anne upada u neki oblik katatonije. Zamrznuta, odsutna, pogleda uperenog u daljinu – stanje koje Georges isprva ni ne primećuje. Nešto je posebno u ovom kadru, maestralno, zadivljujuće. Njena paraliza u kontrastu sa vodom koja teče i mužem koji pokušava da je vrati nazad. Anne se „budi“ nesvesna da se išta neubičajeno dogodilo. A dogodilo se. Anne je doživela moždani udar, udar koji će za posledicu imati početak kraja zajedničkog života ovo dvoje ljudi.

Anne je podvrgnuta neuspelom zahvatu koji za posledicu ima oduzimanje desne strane tela. Praktično nesposobna da se brine o sebi, prepuštena je na brigu Georgesu. Georges i Anne dele veliku ljubav i ono razumevanje koje samo takav odnos može da nosi. Isprva jedan od nas, gledalac kojem je suđeno da gleda kraj i gubitak onoga što je sa Anne gradio i delio, Georges će se ubrzo naći u ulozi aktera, onog koji dela, onog koji iz ljubavi i odanosti izvršava. Jedan razgovor između ovo dvoje ostarelih ljubavnika zapečatiće ostatak filma. Jedno obećanje koje se ne može izbeći. Jedna poslednja želja.

Kroz niz scena u kojima se ne dešava mnogo ali se u njima oseća previše toga, gledalac postaje deo ove priče o životu, propadanju, gubitku i pokušaju dostojanstvenog kraja.

Naslovne uloge u ovom filmu pripale su Emmanuelle Rivi i Jean-Louis Trintignant-u. Oboje su veterani i giganti francuskog glumišta, iako većini nas verovatno malo poznati. Njihova gluma je hrabra i ogoljena, bez glamura i pretenzija. Njihova lepota je izbledela, ali žarko sjaji iznutra. Prihvataju stvarnost starosti i dezintegraciju ljudskosti. Prihvataju svo breme koje starost nosi. Jer je starost ma kako teška i bolna bila samo još jedna etapa života.

Mikael Haneke, austrijski reditelj, potpisuje režiju ovog remekdela. Jer ovo je film savršen u svoj svojoj nesavršenosti. U dugim i teškim kadrovima, u glasnim tišinama, u dijalozima i stvarnom prikazu svakodnevnice.

Zašto bismo mladi i puni života i elana trebali da gledamo Amour? Starost se, naposletku, čini tako dalekom… Film imitira život. A Amour je životna priča. Svakome se može desiti da po njega jednog dana dođu vatrogasci.

Amour je film o ljubavi, odanosti, privrženosti ; film o najintimnijem razumevanju koje svi žudimo da postignemo. Amour je divan film. Amour je težak film. Amour je život sam. A od života ne treba bežati.

Silver Linings Playbook

Silver-Linings-Playbook-poster

Opsesivno-kompulzivni poremećaj, bipolarnost, duboka depresija koja vodi u nimfomaniju…Niz čudnih i donekle danas modernih mentalnih oboljenja nosioci su ovog filma. Filma koji za poruku ima da je ljubav, u svim njenim oblicima, osećanje zagarantovano svima među nama.

No, nešto je u gornjoj formulaciji pogrešno. Nisu pojave mentalnih nedostataka nosioci ovog filma. Nosilac je vrhunska izvedba, glumci. Neki od kojih uvek očekujemo da budu na visini zadatka. Neki koji su nas ovom prilikom svojim umećem itekako iznenadili.

Pat Solitano Mlađi (Bradley Cooper) je nedavno pušten iz mentalne ustanove. Začuđujuće samouveren i optimističan lik, ako se uzme u obzir situacija u kojoj se nedavno našao. Njegov boravak u mentalnoj ustanovi bio je posledica napada koji je izvršio na novog momka njegove supruge. Posledica napada je takođe i zabrana prilaska koju je sudskim putem izdejstvovala njegova supruga. Pat ima samo jednu misiju: ponovo izgraditi svoj brak i povratiti ženu svog života. S obzirom na to da je kući pušten na odgovornost njegove majke, Pat se useljava nazad u kuću svojih roditelja, Pata Solitana Starijeg (Robert De Niro) i Dolores Solitano (Jackie Wiever), koje (obuhvaćen euforijom misije koju je sebi zacrtao) uporno pokušava da ubedi kako će od sada sve biti u potpunom redu. Šta mislite u kojem se stadijumu bipolarnog poremećaja nalazi Pat? Bradley Cooper je lik kojeg smo navikli da gledamo u apsurdnim komedijama poput „Hangover“, ili „A-Team“. Ovo je Bradley Cooper kakvog bih volela malo češće da gledam. Neko ko potpuno suvereno i sa lakoćom interpretira lik čoveka koji se čitavog života borio sa nedijagnostikovanim bipolarnim poremećajem, čoveka zaokupljenog beznadežnom misijom, slepe vere u ono za šta bi svi drugi rekli da je nemoguće. Ovo je Bradley Cooper kakvog sam uvek očekivala da vidim na filmu, pravi izdanak čuvenog Njujorškog Actors Studia – prestižne glumačke škole koju je 1947 godine u New Yorku osnovao reditelj Elia Kazan, a koju je od 1951 godine pa sve do svoje smrti vodio Lee Strasberg, verovatno i najveći učitelj glume po metodi.

Ova uvrnuta komedija reditelja Davida O. Russell-a stabilnost traži u liku Dolores (Jackie Wiever), zdrave i brižne žene koja se predugo nosi sa posledicama tuđeg kompulzivnog ponašanja. Njen muž, Pat Stariji, je fanatično opsednut fudbalskim timom Philadelphia Eagles. Svaku utakmicu koju omiljeni tim igra prati ispred malog ekrana (ulaz na stadion mu je davno zabranjen), a u pobedu veruje tek kada se niz sujevernih radnji koje je godinama uspostavljao i odigra. O De Niru nema mnogo toga novog što bi se moglo reći. Ništa što decenijama unazad svako ko voli i poznaje glumu nije već rekao. U ovom filmu De Niro je briljantan, kao i uvek. Svako njegovo pojavljivanje na ekranu iznova me je šarmiralo, kupilo, i navelo da jednako opsednuto kao i on navijam za Eaglese. De Niro sa maestralnom uverljivošću donosi lik čoveka koji ni ne zna da pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, čoveka koji nespretno pruža podršku sinu za kojeg ne shvata da je isuviše sličan njemu samom.

Posredstvom zajedničkih poznanstava, a iz očaja koji nastaje usled prepreka pri ostvarivanju zacrtane misije, Pat Mlađi se zbližava sa Tiffany (Jennifer Lawrence), mladom udovicom iz susedstva. Tiffany dobro razume Pata. Luda je koliko i on. Depresija od koje je počela da pati nakon smrti muža dovela ju je do granica nimfomanije. Jennifer Lawrence je sa samo 22 godine opravdala titulu jedne od zvezda u usponu mlađe generacije. Jer, ovo nije ista devojka koju smo mogli da gledamo u „X-Man-First Class“ ili u „Hunger Games“. U svakom trenutku sam verovala u lik koji je igrala, u svakom momentu osetila ivice na kojima se nalazi. U svakom trenutku je postojao balans između njene veoma atraktivne spoljašnosti i potpunog unutrašnjeg rasula.

Kako to već biva, kombinacijom uvrnutih poremećaja i čudnovatih okolnosti film doživljava svoj klimaks kroz dve opklade – jedna se tiče fudbalske utakmice a druga takmičenja u salonskom plesu. Za ishod opklada ipak treba pogledati film. Detalje neću otkrivati.

Dostignuće filma se upravo ogleda u toj „liniji optimizma“ kojom je isti prožet. U potrebi oca i sina da se suoče sa sopstvenim mentalnim falinkama (ali i falinkama onog drugog), u međusobnom prihvatanju. I u činjenici da je ljubav, kao što rekoh na samom početku, u svim njenim oblicima ono spasonosno osećanje koje nam je svima zagarantovano.

I da, možda je zaplet poznat, možda recikliran više puta. Ali visprenost dijaloga u ovom filmu, vrhunska gluma i celokupan doživljaj, navode gledaoca na pomisao da nešto ovako dobro nije gledao godinama. „Silver Linings Playbook“ je film kojem je suđeno da postane klasik.

Serije ili Film? Šta je danas kvalitetnije?

tv shows collage

Svake godine američke televizijske i kablovske mreže naruče u proseku 20 pilot epizoda za datu sezonu. Od tih dvadeset snimljenih pilota oko 6 dospe na male ekrane. Produkcijska vrednost pilot epizode serijskog programa u trajanju od sat vremena danas se kreće na nivou od 2 miliona USD. Televizijski serijSki program je moćna i skupa industrija.

Kada su Zlatni Globusi (nagrada koju dodeljuje Holivudsko udruženje stranih novinara, za filmska i televizijska ostvarenja) 1955. godine uvrstili kategoriju televizijskog serijskog programa među nagrađene, filmska industrija i holivudski glumci sa „A“ liste – filmske liste- podsmevali su se ovakvom potezu. Malo je ko tada slutio da će doći dan kada će serijski program odneti primat nad filmskim, da će se najbolje pisanje odigravati upravo na televiziji, a da će mnoge filmske zvezde hrliti da pronađu ulogu u nekom od hit televizijskih ostvarenja.

To se događa danas. Stiče se utisak, a i više puta je potvrđeno od strane poznavalaca industrije, da se najbolji scenaristi danas nalaze upravo na TV-u. U intervjuu datom Telegraphu 2011 godine, čuveni pisac Salman Ruždi je rekao da su „televizijske drame postale literatura današnjice, preuzimajući primarno mesto u odnosu na film kao najbolji način za prenošenje ideja.“ I to je tačno. Naravno, tu je i prednost koju televizija ima nad filmom u vremenskom kontekstu. Trajanje serije, makar ona živela samo jednu sezonu, ostavlja dovoljno prostora kvalitetnom piscu da lik i radnju razrade na pravi način.

Dok se veliki filmski studiji razmeću blokbaster ostvarenjima specijalnih efekata, 3D tehnologijom i sličnim filmovima koji ne zahtevaju veću spisateljsku vrednost, TV i kablovske mreže se nadmeću u procesu privlačenja kvalitetnih pisaca i kreativnih scenarija. Mreža je puno, konkurencija je velika i ne preostaje ništa drugo nego da se prave ozbiljne TV serije koje zadovaljavaju potrebne elemente – odličan scenario, vrhunska gluma, zanimljivi likovi i radnja.

Pisci hrle na televiziju jer ih tamo žele. Pisci hrle na televiziju jer im je tamo zagarantovana kreativna sloboda. Glumci žude za televizijom jer im pruža mogućnost da rade na smislenim projektima.

Naravno, besmisleni sitcomi se snimaju i danas, i ne verujem da će se to ikada promeniti. Ali, dramska televizijska produkcija danas je takva da na svakodnevnoj osnovi možete gledati fantastično osmišljene i razrađene serije. Takve da glumci koji bi se nekada našli smrtno uvređeni ako bi im TV scenario bio ponuđen, danas se trude svim silama da dospeju na TV. Pre desetak godina, kada je Kiefer Sutherland poneo glavnu ulogu u seriji „24“ mnogi su mislili da je to bio potez čoveka čija se karijera bliži kraju. A to nije bio slučaj. Nekoliko godina posle Alec Baldwin je postao zvezda serije „30 Rock“. Danas možemo gledati Glenn Close u seriji „Damages“, Jessicu Lange u „American Horror Story“ , Maggie Smith u „Downton Abbey“, Dustina Hoffmana u „Luck“, Steve Buscemia u „Boardwalk Empire“

Kao veliki ljubitelj filma ne želim da verujem da je filmska industrija iscrpljena, niti želim da kažem da su filmovi postali dosadni. Dobrih filmova ima i danas, mada manjeg obima. Ali, dok je film u poslednjoj deceniji stagnirao, televizija je evoluirala u sofisticiran i inspirisan medij čiji su proizvod briljantna ostvarenja o kojima ću pisati u kategoriji serijskog programa.

Filmska industrija bi trebala u mnogo čemu da se ugleda na televizijsku. A sudeći po izvesnom broju filmskih ostvarenja iz prošle godine (o kojima ću pisati narednih nedelja), izgleda da pouka polako počinje da se izvlači.

Django Unchained

Django-Unchained-wallpapers-1920x1200-2

Tarantino je čudak. Tarantino je bizaran lik. Tarantino je genije! U to, verujem, od Pulp Fictiona na ovamo niko ne može da sumnja. I ako će PF ostati zauvek prva asocijacija na ovog majstora rediteljskog zanata, Django Unchained svakako zaslužuje da se nađe na drugom mestu.

Uvodna scena: Amerika, nekoliko godina pre Građanskog rata. Kroz gustu i mračnu šumu ide vod okovanih robova. Negde iz dubine i tmine kočija kojom upravlja čudnovati Dr. King Schultz (Cristoph Waltz), zubar/lovac na ucenjene glave, iskrsava pred tužnom povorkom. Lakom učenošču svojstvenom evropljanima (a kojom će se služiti tokom celog filma) Dr. Schultz se predstavlja i objašnjava. Veruje da je jedan od robova, mladi Django (Džejmi Fox) od vitalnog značaja za izvesnu Doktorovu misiju, te stupa u pregovore sa aktuelnim vlasnicima oko otkupa roba.

I tu nas je Tarantino već upecao! Film će od tog trenutka pa nadalje pružati, jednu za drugom, fantastične scene, a svaka će u svom središtu imati ova dva začuđujuća, naočigled nimalo slična lika.

Dobri doktor (koji se izgleda mnogo lagodnije oseća u ulozi lovca na ucenjene glavi, nego vadeći zube), možda je i najnerealniji lik od svih. U filmu u kojem je mnogo toga realno. On je onaj koji ima sve odgovore, poznaje svačiji život i slabosti i zna kako da upravi druge putem sudbine koju zaslužuju. Dr. Schultz je lik neophodan za lakoću Tarantinove naracije. I tu se, naravno, valja osvrnuti na Waltza koji lik igra sa prirodnom lakoćom. Kao što je to činio u prethodnom Tarantinovom ostvarenju. Waltz je Tarantinov glumac. Među njima postoji apsolutno razumevanje, i svet filma je bolji zbog saradnje ova dva genijalca. Što bi rekli amerikanci: A match made in heaven!

Pošto Django i Dr. Schultz obave misiju kojom film započinje, dobri doktor daje Djangu slobodu, i nudi mu svoje prijateljstvo i ortački odnos. Zajedno će da prezime i love loše momke, a kada zima prođe dobri doktor će pomoći bivšem robu da pronađe svoju ljubu – ropkinju Bromhildu. Te će i nju, kao i Djanga, osloboditi.

Kao i u svom prethodnom filmu, Inglorious Bastards, gde se na zabavan način bavio vrlo ozbiljnom temom Holokausta, i ovde Tarantino eksploatiše tamnu stranu istorije, jedno od najmračnijih poglavlja kratke američke prošlosti – Robovlasništvo (za koje sam sigurna, nažalost, da kao ideja u pojedinim delovima Juga još uvek nije iščezlo). Moj omiljeni filmski kritičar Roger Ebert je napisao da mu je Tarantino u Kanu tokom premijere Pulp Fictiona rekao: „Dok pišem film ja u glavi čujem smeh. Ljudi pričaju o nasilju. A šta ćemo sa komedijom? Pulp Fiction ima tu očiglednu komičnu liniju, uprkos svim tim čudnim stvarima koje se dešavaju.“ Ovo može da se primeni i na film Django Unchained. Iako prožet bizarnim situacijama, vrlo ekspilicitnim nasiljem i naravno težinom teme robovlasništva, ovo je film koji ni na momenat ne prestaje da bude zabavan. A vrlo često izmami i grohotan smeh.

Uzmimo, recimo, scenu u kojoj se pripadnici Kju Kluks Klana žale kako ne mogu da vide kroz rupe isečene na kapuljačama (ovde vredi napomenuti i minorne ali vrlo efektne role Dona Džonsona i Džone Hila). Gomila naoružanih muškaraca sa kapuljačama, poput kakvih tetki, žali se na loše isečene rupe na vrećama koje im pokrivaju glavu. Uz duboku uvređenost zaduženog za sečenje pomenutih rupa. Pogledala sam mnogo filmova sa pripadnicima Klana, ili o njima, a ovo je bio prvi put da sam im se naglas smejala. Oni nisu likovi. Oni su karikature. I tu je Tarantinova veličina!

Vratimo se našim likovima. Zima je prošla i dobri doktor i Django otkrivaju gde se nalazi lepa Bromhilda. Naravno, situacija nije nimalo laka. Bromhilda je u vlasništvu veleposednika Calvina Candie, i nalazi se na farmi ironičnog naziva Candyland. Calvin Candie je, u najmanju ruku, klasični psihopata. Lik kakvog Tarantino voli da ima u svakom svom ostvarenju. Džentlemen i monstrum. A ovaj fantastično napisan i briljantno odigran lik pripao je Leonardu Di Capriu. Gajim neskrivene simpatije prema Di Capriu. Smatram ga fantastičnim glumcem, nepravedno izostavljanim prilikom dodela većih Holivudskih nagrada. Verujem da mu Akademija Filmskih Umetnosti još uvek ne može oprostiti Titanik. A to je greška. Di Caprio se u ulozi krvoločnog veleposednika, raskalašnog ukusa i koliko toliko izgrađenih manira, snalazi odlično. Sujetan je i površan. A to je smrtonosna kombinacija. Dobro smišljenom pričom dobri doktor i Django uspevaju da se približe Candieu i dođu do toga da postanu gosti u njegovom domu. Sve teče po planu. Spasavanje Bromhilde je izvesno. Ali…Ne veruju svi doktoru i Djangu. Tu je neko da pomuti njihov plan.

I ovo nas dovodi do najbriljantnije role u celom filmu! Na Candylendu postoji rob gori od svih. Onaj kojeg svi drugi robovi preziru. Najniže biće među svojima. Glavni kućni rob, vrsta batlera. Privilegovan je od strane gazde, omiljen, obučen i uhranjen. Nikada maltretiran, lojalan i pokoran. Stephen. Gospodin Glumac – Semjuel L. Džekson. Ničije oči ne mogu tako preteće da sjaje kao Džeksonove. Niko prezir i mržnju prema svojima nije mogao toliko efektno da odigra kao Džekson. Nijedno kratko pojavljivanje u filmu nije moglo da bude toliko značajno. Njegov lik je na izvestan način i ključan pri prenošenju Tarantinove poruke gledaocima, a naročito Američkom društvu, obzirom da u filmu koji osuđuje belački rasizam Tarantino kroz lik starog kućnog roba ukazuje i na sveprisutniji crnački rasizam. Stephen, bivajući mudri stari rob, otkriva zaveru Djanga i dobrog doktora i preti da u potpunosti osujeti njihov plan, otkrivajući ga svom gazdi. Stvari postaju gadne a nasilje eskalira.

I tu smo. Kod nasilja. Film obiluje nasiljem, vrlo eksplicitnim prosipanjem krvi, crvenom bojom koja se razliva platnom na izvestan poetski način. Krici, mnogo krika. Neuobičajeno mnogo krika. Ali, sve su to poznati Tarantinovi elementi. Nekome može da zasmeta. Meni nije. Ne mogu reći da je bilo suvišno. A i kako bi? Film i obrađuje period koji je obilovao nasiljem. Naravno, puritansko američko društvo je kritikovalo film zbog scena koje su istim obilovale. Društvo koje ima najviše registrovanih komada oružja po stanovniku i slavi kulturu oružja. Ali, lažni moral je već druga tema.

Tokom celog filma Tarantino balansira na granici parodije. A opet, sjajnim scenarijom, briljantnim glumcima i maestralnom tehnikom, koristeći sve elemente koje dobar film treba da ima, ovaj genije rediteljskog zanata na kraju dopire do gledaoca sa ozbiljnom i snažnom porukom o jednom nehumanom duštvu i neljudskoj kulturi.

I to je Django Unchained. Briljantno ostvarenje, film koji se mora pogledati. Kraj neću otkrivati. Reći ću samo da ima sretnog jahanja u noć.

Dobrodošli!

Prvi film kojeg se zaista sećam, prvi čije su mi se scene urezale u pamćenje i zauvek me uvukle u taj čarobni svet igranih priča bio je Kramer protiv Kramera. Imala sam možda pet godina, i pomno sam pratila tu moćnu porodičnu dramu. Tog dana sam se zauvek zaljubila u Meril Strip (na čijoj sam strani i tada a i danas za razliku od većine bila), tog dana sam se zauvek zaljubila u glumu i u film. Pamtim kako sam se kao dete šunjala u dnevnu sobu i, praveći se da spavam udobno ušuškana pored Oca, kroz prste gledala dodele Oskara. Sve dok nisam porasla dovoljno i mogla da ih gledam potpuno ravnopravno sa roditeljima.

Ljubav prema filmu i glumi nikada nije splasnula. Sa godinama je bivala jača i veća. Igrani svet je uvek bio tu za mene. U svim oblicima, žanrovima, na raznim jezicima – da pruži utehu kad je teško, da proširi um kada treba, da razonodi i uzbudi. Film je bio prva prava ljubav. Serije su došle posle.
Kao neko ko voli igrani program – filmove, serije – o omiljenim ostvarenjima (a i onima koja to nisu) volim da diskutujem i čitam. Vaskolika internet zajednica pruža danas uvid u pregršt kritika. Međutim…

Kaže se da kritičare mahom čine neuspeli glumci, reditelji, scenaristi. Što bi i moglo biti objašnjenje za gorčinu kojom se vrlo često isti ophode prema filmskoj i televizijskoj umetnosti. O akademskoj pretencioznosti neću čak ni da govorim.

Kada su u pitanju režija, gluma i poznavanje filmskog i serijskog zanata ja ne posedujem akademsko obrazovanje. Posedujem samo znanje stečeno godinama gledanja, istraživanja, građenja i poznavanja. Obzirom da znam da ljubitelja poput mene ima dosta, da nas je mnogo koji bismo voleli konstruktivno da priđemo filmu i televiziji kroz neku vrstu recenzija, komentara, trivija, počinjem da gradim danas ovaj mali kutak. Za sve nas koji smo u igrani svet zaljubljeni i one koji tek treba da se zaljube.
Dobrodošli

ClapperBoardManResized
Dobrodošli u Ivkin Igrani Svet!