Django Unchained

Django-Unchained-wallpapers-1920x1200-2

Tarantino je čudak. Tarantino je bizaran lik. Tarantino je genije! U to, verujem, od Pulp Fictiona na ovamo niko ne može da sumnja. I ako će PF ostati zauvek prva asocijacija na ovog majstora rediteljskog zanata, Django Unchained svakako zaslužuje da se nađe na drugom mestu.

Uvodna scena: Amerika, nekoliko godina pre Građanskog rata. Kroz gustu i mračnu šumu ide vod okovanih robova. Negde iz dubine i tmine kočija kojom upravlja čudnovati Dr. King Schultz (Cristoph Waltz), zubar/lovac na ucenjene glave, iskrsava pred tužnom povorkom. Lakom učenošču svojstvenom evropljanima (a kojom će se služiti tokom celog filma) Dr. Schultz se predstavlja i objašnjava. Veruje da je jedan od robova, mladi Django (Džejmi Fox) od vitalnog značaja za izvesnu Doktorovu misiju, te stupa u pregovore sa aktuelnim vlasnicima oko otkupa roba.

I tu nas je Tarantino već upecao! Film će od tog trenutka pa nadalje pružati, jednu za drugom, fantastične scene, a svaka će u svom središtu imati ova dva začuđujuća, naočigled nimalo slična lika.

Dobri doktor (koji se izgleda mnogo lagodnije oseća u ulozi lovca na ucenjene glavi, nego vadeći zube), možda je i najnerealniji lik od svih. U filmu u kojem je mnogo toga realno. On je onaj koji ima sve odgovore, poznaje svačiji život i slabosti i zna kako da upravi druge putem sudbine koju zaslužuju. Dr. Schultz je lik neophodan za lakoću Tarantinove naracije. I tu se, naravno, valja osvrnuti na Waltza koji lik igra sa prirodnom lakoćom. Kao što je to činio u prethodnom Tarantinovom ostvarenju. Waltz je Tarantinov glumac. Među njima postoji apsolutno razumevanje, i svet filma je bolji zbog saradnje ova dva genijalca. Što bi rekli amerikanci: A match made in heaven!

Pošto Django i Dr. Schultz obave misiju kojom film započinje, dobri doktor daje Djangu slobodu, i nudi mu svoje prijateljstvo i ortački odnos. Zajedno će da prezime i love loše momke, a kada zima prođe dobri doktor će pomoći bivšem robu da pronađe svoju ljubu – ropkinju Bromhildu. Te će i nju, kao i Djanga, osloboditi.

Kao i u svom prethodnom filmu, Inglorious Bastards, gde se na zabavan način bavio vrlo ozbiljnom temom Holokausta, i ovde Tarantino eksploatiše tamnu stranu istorije, jedno od najmračnijih poglavlja kratke američke prošlosti – Robovlasništvo (za koje sam sigurna, nažalost, da kao ideja u pojedinim delovima Juga još uvek nije iščezlo). Moj omiljeni filmski kritičar Roger Ebert je napisao da mu je Tarantino u Kanu tokom premijere Pulp Fictiona rekao: „Dok pišem film ja u glavi čujem smeh. Ljudi pričaju o nasilju. A šta ćemo sa komedijom? Pulp Fiction ima tu očiglednu komičnu liniju, uprkos svim tim čudnim stvarima koje se dešavaju.“ Ovo može da se primeni i na film Django Unchained. Iako prožet bizarnim situacijama, vrlo ekspilicitnim nasiljem i naravno težinom teme robovlasništva, ovo je film koji ni na momenat ne prestaje da bude zabavan. A vrlo često izmami i grohotan smeh.

Uzmimo, recimo, scenu u kojoj se pripadnici Kju Kluks Klana žale kako ne mogu da vide kroz rupe isečene na kapuljačama (ovde vredi napomenuti i minorne ali vrlo efektne role Dona Džonsona i Džone Hila). Gomila naoružanih muškaraca sa kapuljačama, poput kakvih tetki, žali se na loše isečene rupe na vrećama koje im pokrivaju glavu. Uz duboku uvređenost zaduženog za sečenje pomenutih rupa. Pogledala sam mnogo filmova sa pripadnicima Klana, ili o njima, a ovo je bio prvi put da sam im se naglas smejala. Oni nisu likovi. Oni su karikature. I tu je Tarantinova veličina!

Vratimo se našim likovima. Zima je prošla i dobri doktor i Django otkrivaju gde se nalazi lepa Bromhilda. Naravno, situacija nije nimalo laka. Bromhilda je u vlasništvu veleposednika Calvina Candie, i nalazi se na farmi ironičnog naziva Candyland. Calvin Candie je, u najmanju ruku, klasični psihopata. Lik kakvog Tarantino voli da ima u svakom svom ostvarenju. Džentlemen i monstrum. A ovaj fantastično napisan i briljantno odigran lik pripao je Leonardu Di Capriu. Gajim neskrivene simpatije prema Di Capriu. Smatram ga fantastičnim glumcem, nepravedno izostavljanim prilikom dodela većih Holivudskih nagrada. Verujem da mu Akademija Filmskih Umetnosti još uvek ne može oprostiti Titanik. A to je greška. Di Caprio se u ulozi krvoločnog veleposednika, raskalašnog ukusa i koliko toliko izgrađenih manira, snalazi odlično. Sujetan je i površan. A to je smrtonosna kombinacija. Dobro smišljenom pričom dobri doktor i Django uspevaju da se približe Candieu i dođu do toga da postanu gosti u njegovom domu. Sve teče po planu. Spasavanje Bromhilde je izvesno. Ali…Ne veruju svi doktoru i Djangu. Tu je neko da pomuti njihov plan.

I ovo nas dovodi do najbriljantnije role u celom filmu! Na Candylendu postoji rob gori od svih. Onaj kojeg svi drugi robovi preziru. Najniže biće među svojima. Glavni kućni rob, vrsta batlera. Privilegovan je od strane gazde, omiljen, obučen i uhranjen. Nikada maltretiran, lojalan i pokoran. Stephen. Gospodin Glumac – Semjuel L. Džekson. Ničije oči ne mogu tako preteće da sjaje kao Džeksonove. Niko prezir i mržnju prema svojima nije mogao toliko efektno da odigra kao Džekson. Nijedno kratko pojavljivanje u filmu nije moglo da bude toliko značajno. Njegov lik je na izvestan način i ključan pri prenošenju Tarantinove poruke gledaocima, a naročito Američkom društvu, obzirom da u filmu koji osuđuje belački rasizam Tarantino kroz lik starog kućnog roba ukazuje i na sveprisutniji crnački rasizam. Stephen, bivajući mudri stari rob, otkriva zaveru Djanga i dobrog doktora i preti da u potpunosti osujeti njihov plan, otkrivajući ga svom gazdi. Stvari postaju gadne a nasilje eskalira.

I tu smo. Kod nasilja. Film obiluje nasiljem, vrlo eksplicitnim prosipanjem krvi, crvenom bojom koja se razliva platnom na izvestan poetski način. Krici, mnogo krika. Neuobičajeno mnogo krika. Ali, sve su to poznati Tarantinovi elementi. Nekome može da zasmeta. Meni nije. Ne mogu reći da je bilo suvišno. A i kako bi? Film i obrađuje period koji je obilovao nasiljem. Naravno, puritansko američko društvo je kritikovalo film zbog scena koje su istim obilovale. Društvo koje ima najviše registrovanih komada oružja po stanovniku i slavi kulturu oružja. Ali, lažni moral je već druga tema.

Tokom celog filma Tarantino balansira na granici parodije. A opet, sjajnim scenarijom, briljantnim glumcima i maestralnom tehnikom, koristeći sve elemente koje dobar film treba da ima, ovaj genije rediteljskog zanata na kraju dopire do gledaoca sa ozbiljnom i snažnom porukom o jednom nehumanom duštvu i neljudskoj kulturi.

I to je Django Unchained. Briljantno ostvarenje, film koji se mora pogledati. Kraj neću otkrivati. Reći ću samo da ima sretnog jahanja u noć.

Posted on January 16, 2013, in Film and tagged , , , . Bookmark the permalink. 2 Comments.

  1. E sad na miru da napišem – dobrodošla ti u wordpress svet! Tako mi je milo!
    Ovaj će blog biti obavezna lektira, naročito za nas ponavljače.

  2. Hvala na dobrodošlici! Stay tuned for more😉

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: