Serije ili Film? Šta je danas kvalitetnije?

Svake godine američke televizijske i kablovske mreže naruče u proseku 20 pilot epizoda za datu sezonu. Od tih dvadeset snimljenih pilota oko 6 dospe na male ekrane. Produkcijska vrednost pilot epizode serijskog programa u trajanju od sat vremena danas se kreće na nivou od 2 miliona USD. Televizijski serijSki program je moćna i skupa industrija.

Kada su Zlatni Globusi (nagrada koju dodeljuje Holivudsko udruženje stranih novinara, za filmska i televizijska ostvarenja) 1955. godine uvrstili kategoriju televizijskog serijskog programa među nagrađene, filmska industrija i holivudski glumci sa „A“ liste – filmske liste- podsmevali su se ovakvom potezu. Malo je ko tada slutio da će doći dan kada će serijski program odneti primat nad filmskim, da će se najbolje pisanje odigravati upravo na televiziji, a da će mnoge filmske zvezde hrliti da pronađu ulogu u nekom od hit televizijskih ostvarenja.

To se događa danas. Stiče se utisak, a i više puta je potvrđeno od strane poznavalaca industrije, da se najbolji scenaristi danas nalaze upravo na TV-u. U intervjuu datom Telegraphu 2011 godine, čuveni pisac Salman Ruždi je rekao da su „televizijske drame postale literatura današnjice, preuzimajući primarno mesto u odnosu na film kao najbolji način za prenošenje ideja.“ I to je tačno. Naravno, tu je i prednost koju televizija ima nad filmom u vremenskom kontekstu. Trajanje serije, makar ona živela samo jednu sezonu, ostavlja dovoljno prostora kvalitetnom piscu da lik i radnju razrade na pravi način.

Dok se veliki filmski studiji razmeću blokbaster ostvarenjima specijalnih efekata, 3D tehnologijom i sličnim filmovima koji ne zahtevaju veću spisateljsku vrednost, TV i kablovske mreže se nadmeću u procesu privlačenja kvalitetnih pisaca i kreativnih scenarija. Mreža je puno, konkurencija je velika i ne preostaje ništa drugo nego da se prave ozbiljne TV serije koje zadovaljavaju potrebne elemente – odličan scenario, vrhunska gluma, zanimljivi likovi i radnja.

Pisci hrle na televiziju jer ih tamo žele. Pisci hrle na televiziju jer im je tamo zagarantovana kreativna sloboda. Glumci žude za televizijom jer im pruža mogućnost da rade na smislenim projektima.

Naravno, besmisleni sitcomi se snimaju i danas, i ne verujem da će se to ikada promeniti. Ali, dramska televizijska produkcija danas je takva da na svakodnevnoj osnovi možete gledati fantastično osmišljene i razrađene serije. Takve da glumci koji bi se nekada našli smrtno uvređeni ako bi im TV scenario bio ponuđen, danas se trude svim silama da dospeju na TV. Pre desetak godina, kada je Kiefer Sutherland poneo glavnu ulogu u seriji „24“ mnogi su mislili da je to bio potez čoveka čija se karijera bliži kraju. A to nije bio slučaj. Nekoliko godina posle Alec Baldwin je postao zvezda serije „30 Rock“. Danas možemo gledati Glenn Close u seriji „Damages“, Jessicu Lange u „American Horror Story“ , Maggie Smith u „Downton Abbey“, Dustina Hoffmana u „Luck“, Steve Buscemia u „Boardwalk Empire“…

Kao veliki ljubitelj filma ne želim da verujem da je filmska industrija iscrpljena, niti želim da kažem da su filmovi postali dosadni. Dobrih filmova ima i danas, mada manjeg obima. Ali, dok je film u poslednjoj deceniji stagnirao, televizija je evoluirala u sofisticiran i inspirisan medij čiji su proizvod briljantna ostvarenja o kojima ću pisati u kategoriji serijskog programa.

Filmska industrija bi trebala u mnogo čemu da se ugleda na televizijsku. A sudeći po izvesnom broju filmskih ostvarenja iz prošle godine (o kojima ću pisati narednih nedelja), izgleda da pouka polako počinje da se izvlači.