Silver Linings Playbook

Silver-Linings-Playbook-poster

Opsesivno-kompulzivni poremećaj, bipolarnost, duboka depresija koja vodi u nimfomaniju…Niz čudnih i donekle danas modernih mentalnih oboljenja nosioci su ovog filma. Filma koji za poruku ima da je ljubav, u svim njenim oblicima, osećanje zagarantovano svima među nama.

No, nešto je u gornjoj formulaciji pogrešno. Nisu pojave mentalnih nedostataka nosioci ovog filma. Nosilac je vrhunska izvedba, glumci. Neki od kojih uvek očekujemo da budu na visini zadatka. Neki koji su nas ovom prilikom svojim umećem itekako iznenadili.

Pat Solitano Mlađi (Bradley Cooper) je nedavno pušten iz mentalne ustanove. Začuđujuće samouveren i optimističan lik, ako se uzme u obzir situacija u kojoj se nedavno našao. Njegov boravak u mentalnoj ustanovi bio je posledica napada koji je izvršio na novog momka njegove supruge. Posledica napada je takođe i zabrana prilaska koju je sudskim putem izdejstvovala njegova supruga. Pat ima samo jednu misiju: ponovo izgraditi svoj brak i povratiti ženu svog života. S obzirom na to da je kući pušten na odgovornost njegove majke, Pat se useljava nazad u kuću svojih roditelja, Pata Solitana Starijeg (Robert De Niro) i Dolores Solitano (Jackie Wiever), koje (obuhvaćen euforijom misije koju je sebi zacrtao) uporno pokušava da ubedi kako će od sada sve biti u potpunom redu. Šta mislite u kojem se stadijumu bipolarnog poremećaja nalazi Pat? Bradley Cooper je lik kojeg smo navikli da gledamo u apsurdnim komedijama poput „Hangover“, ili „A-Team“. Ovo je Bradley Cooper kakvog bih volela malo češće da gledam. Neko ko potpuno suvereno i sa lakoćom interpretira lik čoveka koji se čitavog života borio sa nedijagnostikovanim bipolarnim poremećajem, čoveka zaokupljenog beznadežnom misijom, slepe vere u ono za šta bi svi drugi rekli da je nemoguće. Ovo je Bradley Cooper kakvog sam uvek očekivala da vidim na filmu, pravi izdanak čuvenog Njujorškog Actors Studia – prestižne glumačke škole koju je 1947 godine u New Yorku osnovao reditelj Elia Kazan, a koju je od 1951 godine pa sve do svoje smrti vodio Lee Strasberg, verovatno i najveći učitelj glume po metodi.

Ova uvrnuta komedija reditelja Davida O. Russell-a stabilnost traži u liku Dolores (Jackie Wiever), zdrave i brižne žene koja se predugo nosi sa posledicama tuđeg kompulzivnog ponašanja. Njen muž, Pat Stariji, je fanatično opsednut fudbalskim timom Philadelphia Eagles. Svaku utakmicu koju omiljeni tim igra prati ispred malog ekrana (ulaz na stadion mu je davno zabranjen), a u pobedu veruje tek kada se niz sujevernih radnji koje je godinama uspostavljao i odigra. O De Niru nema mnogo toga novog što bi se moglo reći. Ništa što decenijama unazad svako ko voli i poznaje glumu nije već rekao. U ovom filmu De Niro je briljantan, kao i uvek. Svako njegovo pojavljivanje na ekranu iznova me je šarmiralo, kupilo, i navelo da jednako opsednuto kao i on navijam za Eaglese. De Niro sa maestralnom uverljivošću donosi lik čoveka koji ni ne zna da pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, čoveka koji nespretno pruža podršku sinu za kojeg ne shvata da je isuviše sličan njemu samom.

Posredstvom zajedničkih poznanstava, a iz očaja koji nastaje usled prepreka pri ostvarivanju zacrtane misije, Pat Mlađi se zbližava sa Tiffany (Jennifer Lawrence), mladom udovicom iz susedstva. Tiffany dobro razume Pata. Luda je koliko i on. Depresija od koje je počela da pati nakon smrti muža dovela ju je do granica nimfomanije. Jennifer Lawrence je sa samo 22 godine opravdala titulu jedne od zvezda u usponu mlađe generacije. Jer, ovo nije ista devojka koju smo mogli da gledamo u „X-Man-First Class“ ili u „Hunger Games“. U svakom trenutku sam verovala u lik koji je igrala, u svakom momentu osetila ivice na kojima se nalazi. U svakom trenutku je postojao balans između njene veoma atraktivne spoljašnosti i potpunog unutrašnjeg rasula.

Kako to već biva, kombinacijom uvrnutih poremećaja i čudnovatih okolnosti film doživljava svoj klimaks kroz dve opklade – jedna se tiče fudbalske utakmice a druga takmičenja u salonskom plesu. Za ishod opklada ipak treba pogledati film. Detalje neću otkrivati.

Dostignuće filma se upravo ogleda u toj „liniji optimizma“ kojom je isti prožet. U potrebi oca i sina da se suoče sa sopstvenim mentalnim falinkama (ali i falinkama onog drugog), u međusobnom prihvatanju. I u činjenici da je ljubav, kao što rekoh na samom početku, u svim njenim oblicima ono spasonosno osećanje koje nam je svima zagarantovano.

I da, možda je zaplet poznat, možda recikliran više puta. Ali visprenost dijaloga u ovom filmu, vrhunska gluma i celokupan doživljaj, navode gledaoca na pomisao da nešto ovako dobro nije gledao godinama. „Silver Linings Playbook“ je film kojem je suđeno da postane klasik.

Posted on January 26, 2013, in Film and tagged , , , , , . Bookmark the permalink. 2 Comments.

  1. Aaaa, pa ja od sinoć ponovo gledam filmove! Nakon gotovo godinu dana!
    Volim ovaj.

    • Drago mi je čuti da si se vratila filmovima, a još draže da ti se Silver Linings sviđa!

      Jedan blog post ima da posvetim samo i isključivo glumačkom umeću Jennifer Lawrence! :)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 198 other followers

%d bloggers like this: