Amour

amour cover

Kao većina nas, i ja sam ljubav prema filmu počela da razvijam uz američku kinematografiju. I naravno domaća ostvarenja. Jedan period života koji sam provela negde daleko uputio me je i u latinoamerički film. A onda, iako ne zvuči baš logično, preko latinoameričkog filma spoznala sam i evropska ostvarenja. Krenulo se od Almodovara, pa unatraške. Fakat je da evropski film vrlo često teži da bude pretenciozan, uman do granica apsurda i veoma težak. Ali takođe stoji da ako je cilj gledaoca da malo odmori mozak od 3D tehnologija (lično imam veliki problem sa filmovima rađenim u 3D tehnologiji, o čemu planiram uskoro i da pišem) i akcionih budalaština u kombinaciji sa limunada romantičnim komedijama – evropski film pruža osveženje i predah.

U skladu sa gore napisanim, danas imam za vas samo jednu reč: Amour!

Nije ovo film za svakoga. Nije ovo film koji će svima ukrasti srce. Naročito ne mlađoj generaciji. Većina vas će se pitati: Zašto sada, mladi, puni optimizma i elana da gledamo film koji govori o degradaciji čoveka, o propadanju tela i retrogradnom hodu života? U ostatku ovog teksta pokušaću što jasnije da odgovorim na to pitanje i da vas nagovorim da Amour svakako pogledate.

Uvodna scena filma. Vatrogasci provaljuju u elegantni, građanski stan u Parizu. Nijedna reč se ne progovara, tek namrštena lica i ruke preko nosa upućuju gledaoca u moguću neprijatnu situaciju koju ćemo u tom stanu zateći. Kraj filma nam je već u prvim minutima jasan. A onda priča kreće da se odvija, unazad.

Klavirski koncert i pozorišna sala. Ne vidimo scenu niti izvođača. Vidimo samo publiku i slušamo strastvenu muziku. A u tom moru lica koja sa zadovoljstvom prate nastup nama nevidljivog pijaniste izdvajaju se dva naročita. Šta ih izdvaja? Da li naročito izrežiran kadar koji treba da nas uputi u to da baš njih treba da gledamo? Ne. Pre bih rekla da sigurnost, unutrašnji mir i povezanost jesu ono što nas upućuje na ova dva lika. Anne i Georges, bračni par. Oboje imaju po osamdeset i koju godinu. Uskoro saznajemo da su oboje profesori muzike u penziji, a da je koncert kojem prisustvuju upravo i koncert jednog njenog pulena.

Kraća vožnja autobusom sa koncerta. Ne čujemo o čemu ova dva lika razgovaraju. Ali su poznatost, simbioza, dosluh ova dva životna saputnika i više nego opipljivi. Po dolasku u njiihov donekle staromodan ali prostran, udoban građanski stan, Georges upućuje Anne kompliment. Prirodno, podrazumevajuće govori joj da je lepa. Jer ona je njemu i dalje lepa, iako su godine itekako ostavile traga.

Nedugo potom scena za doručkom. Ustaljen doručak bračnog para koji predugo deli obroke. Tokom nekog nebitnog razgovora Anne upada u neki oblik katatonije. Zamrznuta, odsutna, pogleda uperenog u daljinu – stanje koje Georges isprva ni ne primećuje. Nešto je posebno u ovom kadru, maestralno, zadivljujuće. Njena paraliza u kontrastu sa vodom koja teče i mužem koji pokušava da je vrati nazad. Anne se „budi“ nesvesna da se išta neubičajeno dogodilo. A dogodilo se. Anne je doživela moždani udar, udar koji će za posledicu imati početak kraja zajedničkog života ovo dvoje ljudi.

Anne je podvrgnuta neuspelom zahvatu koji za posledicu ima oduzimanje desne strane tela. Praktično nesposobna da se brine o sebi, prepuštena je na brigu Georgesu. Georges i Anne dele veliku ljubav i ono razumevanje koje samo takav odnos može da nosi. Isprva jedan od nas, gledalac kojem je suđeno da gleda kraj i gubitak onoga što je sa Anne gradio i delio, Georges će se ubrzo naći u ulozi aktera, onog koji dela, onog koji iz ljubavi i odanosti izvršava. Jedan razgovor između ovo dvoje ostarelih ljubavnika zapečatiće ostatak filma. Jedno obećanje koje se ne može izbeći. Jedna poslednja želja.

Kroz niz scena u kojima se ne dešava mnogo ali se u njima oseća previše toga, gledalac postaje deo ove priče o životu, propadanju, gubitku i pokušaju dostojanstvenog kraja.

Naslovne uloge u ovom filmu pripale su Emmanuelle Rivi i Jean-Louis Trintignant-u. Oboje su veterani i giganti francuskog glumišta, iako većini nas verovatno malo poznati. Njihova gluma je hrabra i ogoljena, bez glamura i pretenzija. Njihova lepota je izbledela, ali žarko sjaji iznutra. Prihvataju stvarnost starosti i dezintegraciju ljudskosti. Prihvataju svo breme koje starost nosi. Jer je starost ma kako teška i bolna bila samo još jedna etapa života.

Mikael Haneke, austrijski reditelj, potpisuje režiju ovog remekdela. Jer ovo je film savršen u svoj svojoj nesavršenosti. U dugim i teškim kadrovima, u glasnim tišinama, u dijalozima i stvarnom prikazu svakodnevnice.

Zašto bismo mladi i puni života i elana trebali da gledamo Amour? Starost se, naposletku, čini tako dalekom… Film imitira život. A Amour je životna priča. Svakome se može desiti da po njega jednog dana dođu vatrogasci.

Amour je film o ljubavi, odanosti, privrženosti ; film o najintimnijem razumevanju koje svi žudimo da postignemo. Amour je divan film. Amour je težak film. Amour je život sam. A od života ne treba bežati.

Posted on January 31, 2013, in Film and tagged , , , , , , , , , . Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: