The perks of being a wallflower

the-perks-of-being-a-wallflower01

Uvek sam volela „coming of age“ filmove, filmove o odrastanju. Primećujem da što sam starija sve ih više volim. Pre nešto više od godinu dana kada sam čula da je The perks of being a wallflower u postprodukciji, odlučila sam da pročitam roman po kojem je rađen. Pisac romana Stephen Chobsky imao je tu retku privilegiju da sam režira film rađen prema sopstvenom romanu. Znala sam tada da, ako je knjiga dobra, film neće biti ništa manje od toga. Moja lična biblija, knjiga kojoj se na svakih nekoliko godina vraćam jeste „Lovac u žitu“ – američki klasik i obavezna lektira svakog adolescenta, ali i nas koji to odavno više nismo. Za roman „The perks of being a wallflower“ sam u kritikama pročitala da je knjiga koja treba da zauzme počasno mesto pored „Lovca“ u svakoj privatnoj biblioteci. Slažem se sa tim.

Sinoć sam nakon dugog iščekivanja pogledala The perks of being a wallflower. Sinoć sam pogledala divan film.

Film je smešten u rane devedesete i prati tinejdžera Charlieja (Logan Lorman) koji priču započinje serijom pisama „Prijatelju“. Prvi je dan srednje škole i Charlie u istu polazi bojažljivo i bez imalo samopouzdanja. Univerzalna boljka srednjoškolskih prvaka u Americi ga prati tog dana: za koji sto u trpezariji da sedne? Starija sestra je maturant i ne želi da sedi sa njim. Nekadašnja drugarica iz osnovne škole mu se ni ne javlja jer ga je u međuvremenu prerasla, a fudbaler koji je nekada igrao sa Charliejevim starijim bratom ga ni ne prepoznaje. Charlie je sam i u sebi odbrojava dane koji su mu ostali do kraja srednje škole.

Međutim, sreća se osmehuje Charlieju u vidu dvoje pomalo neubičajenih maturanata, koji ga prihvataju bez pitanja i pogovora; Sam (Ema Watson) i Patrick (Ezra Miller). Svi mi koji smo voleli Hermionu Granger u Harry Potter filmovima bićemo automatski privučeni likom koji igra u ovom . Ovo je na neki način film o odrastanju za Emu Watson koja polako ostavlja iza sebe godine posvećene Harry Potteru i u ovom filmu igra potpuno drugačiji lik. Sam je prijateljski nastrojena i ljupka, a smisao sopstvenog postojanja, čini se, traži u dobroj muzici i pogrešnim sentimentalnim izborima. Patrick je društven, duhovit, smeo i gay. Ovu rolu je sjajno izneo fenomenalni Ezra Miller, čija me je prethodna uloga poremećenog tinejdžera u filmu „We need to talk about Kevin“ ostavila bez daha. I ovde je Miller ekscentričan, ali na privlačan i mio način. Charlie je nadomak toga da prevaziđe duboku depresiju u kojoj živi već izvesno vreme. Druženje sa ovo dvoje prilagođeno neprilagođenih maturanata (kao i zaljubljenost koju oseća prema Sam ) čini se da ubrzavaju taj proces.

Charlie ubrzo biva uvučen u neobičnu družinu Wallflowers-a. Preko Patricka i Sam on upoznaje kvazi pankerku i novokomponovanu budistkinju Mary Elizabeth (Mae Whitman) i dežurnog distributera ilegalnih ali tinejdžerima uvek privlačnih supstanci Boba (Adam Hagenbuch). Vikendima ova neobična ali nadasve zanimljiva družina postavlja ponoćni kontroverzni „Rocky Horror Picture Show“, u kojem će se, igrajući ključnu ulogu, jednom prilikom naći i sam Charlie.

Ova družina je neobična, umetnički opredeljena, drugačija i nekomformistička. Njihovo prisustvo, uticaj i energija spasiće Charlieja sopstvene nesigurnosti i gurnuti ga u pravom smeru pri prevazilaženju depresije potaknute samoubistvom najboljeg druga, ali i događajima iz prošlosti duboko zakopanim unutar njega samog. Tokom prve godine srednje škole Charlie će naučiti nešto malo, tek toliko, o sexu, drogama i alkoholu, ali mnogo o prijateljstvu.

Ali, i bitno je da to napomenem, koliko god se novi Charliejevi drugari osećali udobno u svojoj neudobnosti, svako od njih nosi sopstveni teret sa kojim se svakodnevno bori.

Muzika igra snažnu ulogu u ovom filmu. Kasete se konstantno presnimavaju i dele međusobno, što me neminovno podsetilo na moje tinejdžerske dane kada smo i mi činili isto, kada Youtuba nije bilo i nisi mogao linkom da podeliš pesmu sa nekim. Potraga za dobrom muzikom je snažan motiv za likove ovog filma, i ono što na kraju uvezuje svaku dragu uspomenu. Momenat u kojem Sam oslobađa sebe uz Bowievu „Heroes“ je sjajan i potresan.

U poslednjem pismu „Prijatelju“, na kraju filma, Charlie kaže:

„Postoje ljudi koji zaborave kako je to bilo imati šesnaest godina, čim napune sedamnaestu. I koji znaju da će sve ovo biti samo priče jednog dana, a naše slike će postati stare fotografije, i svi ćemo biti nečije mame i tate. Ali sada, ovi trenuci nisu priče. Ovo se dešava. Ovaj jedan trenutak kada znaš da nisi samo jedna tužna priča, već da si živ. I onda ustaneš i vidiš svetla na zgradama, i sve ono zbog čega si zapitan dok slušaš baš tu pesmu sa ljudima koje voliš najviše na svetu. I u ovom trenutku, kunem se, mi smo beskonačni.“

Svima onima koji nisu zaboravili kako je to bilo imati šesnaest godina, ili onima koji poput mene vole ponekad (sa setom, istina) da se sete godina koje se žive samo jednom, toplo preporučujem da pogledaju The perks of being a wallflower. Znam da se nećete pokajati.

Posted on March 5, 2013, in Film and tagged , , , , , , , , , , . Bookmark the permalink. 4 Comments.

  1. Divno!!!

    Ezra Miller je genijalan!

    “C minus, ladies and gentlemen! I am below average!”

    Hvala na preporuci🙂

  2. A gde si nasla knjigu? Ja je trazim, ali je nikako ne mogu naci😦

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: