The Intouchables

The-Intouchables-French-Movie-Poster

The Intouchables je film koji sam dosta dugo držala na spisku preporuka, i čije sam gledanje konstantno odlagala. Iako sam znala da je jedan od najuspešnijih Francuskih filmova svih vremena, da je bio pravi hit na blagajnama i uglavnom pobrao dobre kritike, nešto u samoj priči me je sprečavalo da se posvetim filmu. Pošto sam, napokon, pogledala The Intouchables shvatila sam i šta me je toliko dugo odvraćalo od gledanja istog.

Postoje te neke filmske formule, jednačine, kojima reditelji i scenaristi pribegavaju kako bi gledaoca kupili i na istog ostavili efekat. Problem kod filmskih formula je taj što iste vrlo često mogu predstavljati zamku; zamku klišea i patosa koji od filma u najbolju ruku mogu napraviti osrednje ostvarenje. Ne kažem da je The Intouchables osrednji film. Ne kažem ni da je u pitanju remek delo. Ali, korišćene formule su veoma vidljive i vrlo prisutne. Naravno, rešenje za takav problem uvek postoji i ono se ogleda u vrhunskoj interpretaciji. Izvanredna gluma nadmašila je banalizaciju kojom se pristupilo temi, odnosno temama, koje je ovaj film obradio.

The Intouchables govori o sudaru dva sveta. Film je priča o prevazilaženju rasnih, klasnih i obrazovnih razlika. Priča o rađanju jednog neobičnog prijateljstva. O prevazilaženju životnih prepreka, pobedi nad sopstvenim limitima i pronalaženju zadovoljstva i onih malih srećnih trenutaka čak i onda kada se čini da isti nisu mogući.

Philippe (Francois Cluzet) je bogati francuski aristokrata koji je usled nesreće doživljene tokom paraglajdinga ostao paralizovan od vrata na dole. Osuđen na doživotnu robiju bez mogućnosti pokreta i samostalnosti, zatvoren u svojoj raskošnoj vili u Parizu gde dane prekraćuje slušajući klasiku i okružen umetničkim delima, Philippe je u potrazi za negovateljem. Problematični Senegalac Dris (Omar Sy), tek izašao na uslovnu slobodu nakon osude zbog pljačke, prijavljuje se za radno mesto negovatelja sa iskljućivom željom da bude odbijen ne bi li bio u prilici da dobije pomoć za nezaposlene. Philippe intervjuiše jednog za drugim veoma dosadne kandidate koji su aplicirali za ovu poziciju, i usled njegovih reakcija gledalac shvata da njemu nije potreban samo negovatelj već i neko ko će duhom obojiti svakodnevnicu nesretnog čoveka. Uprkos protivljenju osoblja i onih koji se staraju o Filippovim poslovima, on odlučuje da angažuje Drisa, čija je dečija jednostavnost i duhovitost (u kontrastu sa veoma grubom spoljašnjosti) te nedostatak filtera i društveno prihvatljive empatije, osvežavajuća novina u inače veoma ustaljenom životu kvadriplegičara.

Od tog trenutka film prati razvoj odnosa između ova dva veoma dopadljiva lika, uz prevazilaženje i prihvatanje razlika među njima, dok jedan i drugi o životu uče sve ono što ranije nisu znali. Drisova jednostavnost i oduševljenje sitnicima koje život čine vode ga u njegovom uverenju da će i Philippova ograničena egzistencija sasvim sigurno doživeti poboljšanje ukoliko isti pobegne ne od okova paralize već onih nametnutih snobovskim životom koji vodi. Cilj je da Philippe pokuša doživet slobodu sa kojom svakodnevnici pristupa Dris. I tu, krajnje banalno, kvalitet njihovih života raste kroz seriju klišeiziranih scena, poput one u kojoj uštogljeni aristokrata prvi put kuša čari marihuane i doživljava potpuno prosvetljenje.

Međutim, The Intouchables nosi sa sobom snažnu, istinitu poruku. Dobar negovatelj nije onaj koji kupa, hrani, šeta i pruža kakvu takvu medicinsku negu. Kvadriplegičari, poput Philippa, suočeni su sa strašnom stvarnošću kakvu je veoma tešo prihvatiti; sve ono što su nekada uzimali zdravo za gotovo oduzeto im je. Negovatelj ne može vratiti sposobnost pokreta, ali može pružiti nešto veoma vredno: može biti saputnik, prijatelj, partner. I to je upravo ono što Dris postaje Philippu. Prijatelj.

Uspeh filma, nezavisno od nespretne primene formula, proizilazi iz snage i neizmernog talenta glumačke ekipe. Francois Cluzet je majstorski savlado izazov glumljenja kvadriplegičara. Tokom celog filma njegovo jedino oružje jesu glas i mimike njegovog lica, jedini glumački rekviziti kojima raspolaže. I tu se ogleda veličina glumca, koji pribegava osnovama zanata kako bi verno preneo svaku emociju. Omar Sy je neko koga zavolite od prvog momenta kada se pojavi na platnu. Njegov lik je prijateljski i veseo, detinje oduševljen, iskren, ljudski. Ova dva glumca generišu izuzetno dopadljive likove, likove koje će vas oduševiti i za koje ćete konstantno navijati.

Bez obzira na zamke u koje su scenaristi i reditelj upali praveći ovaj film, The Intouchables jeste dopadljivo i na momente veoma emotivno iskustvo. Film nosi određenu ritmičnost, prevashodno diktiranu tempom likova, koja će vam svakako držati pažnju. Likove ćete zavoleti, i sve ono što njih čini sretnima činiće i vas. Niz duhovitih scena će vas nasmejati i razgaliti. A kraj, iako priznajem krajnje pojednostavljen i pravljen sa jasnim ciljem izazivanja određene emocije, mogućno će vam iskamčiti i koju suzu. Meni, priznajem, jeste.

Posted on April 28, 2013, in Film and tagged , , , , , , , , . Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: